Увођење

Добро позната изненађења

Опет децембар и његови привиди да се нешто завршава, да иза кривине нешто почиње. И опет наше смешне изјаве: „Шта је ово, бре, никад овако није било!?” Ни новогодишња психоза, ни саобраћајни колапс, ни загађење ваздуха, ни трговачко-рекламна хистерија, ни лудило грозничавог писања палчевима по монитору. Никад?
Неки су дуго и гордо понављали стих Мије Павловића: „Мали је ваш мач да читавој земљи главу посече.” Сада, кад чују вести из земље и света, ућуте се. Ако је њихова глава још у функцији. Можда је објашњење у афоризму луцидног Александра Баљка: „Србија ће бити лидер у региону кад успостави добре односе са свим државама насталим на њеној територији.” Тада би пребринула све бриге, јер је више не би било.
Правећи нови број Србије, с горком нежношћу шетали смо Чубуром, подсетили се Ирига у српској књижевности (и обрнуто), у Непалу смо куповали шкољке са Хималаја. Обележили смо годишњице кнеза Михаила, Бранка Радичевића, Јована Дучића. Били у националним парковима на Тари и Копаонику. Диванили са јадарским бардом Љубом Ћорилићем. „И то није све!” вичу у рекламама.
Ово што дочекујемо, брзо ћемо испраћати. Мислите о томе.